Selo Lokvice kod Prizrena oduvek je bilo srpsko i muslimansko. Danas je drugacije. Na ulazu u selo stoji tabla i na njoj, na arapskom, pise: " Dobro dosli u prizrenski vilajet". I jos ponesto, ne bi li se putnici namernici, i ostali, osecali ugodnije. Arapa, nafte i mudzahedina u Lokvicama za sada nema. Ne zna se kad ce stici. Ali tabla stoji. Selo je danas muslimansko sa troje zaboravljenih, ostavljenih, zivih staraca Srba. U jednoj kuci zivi starac invalid Todor Trifunovic sa zenom Ratkom. Kada su prvi Srbi iz Lokvica stigli u posetu, Todora nisu mogli da dozovu. Odgovarao je samo sarplaninac privezan za kucna vrata. Kada su dozvali Todora, zena Ratka je pobegla i sakrila se u podrum. Nasli su je izmedu dva bureta. Posle je Ratka ozivela, cak se i sarplaninac smirio. Zahvaljujuci komsijama muslimanima Todor je ostao u zivotu. Albanci su ga davili samo "dopola". Ostao je sam i ostavljen i Bogoljub Simic. On nema nikoga. U Lokvicama je spaljeno petnaestak srpskih kuca. |
||
Ni kamen nije izdrzao Zapaljena je kuca Milorada Mileta Marjanovica. Neko ce prigovoriti, s pravom, da su na Kosovu u plamenu, "u vihoru rata" izgorela citava sela. Sta je u odnosu na to jedna obicna kuca. Makar bila i Marjanovica.
Ali, ta kuca je bila sve drugo samo ne obicna. Ma koliko njen vlasnik, vremesni Mile Marjanovic delovao obicno. Gradena je dolarima, koji su brodom, tri meseca, putovali do sela, jer je deda Marjan Ruzic radio u Americi kao pecalbar. Pokrivena je bila kamenim plocama sa samog vrha Sar-planine, odakle se, kad je cist dan i bistro nebo, vidi Solun i Egejsko more. A da bi se stiglo do kamenih ploca, putovalo se, korak po korak, stopu po stopu, sa konjem, pri cemu se ne zna da li se konj oslanja na coveka ili covek na konja. Osam sati u jednom pravcu! Pesak se, takode, donosio na konju. Po jedan dzak sa svake strane. Sa kucom Marjanovica, u selu Lokvicama, nestao je i zauvek se izgubio citav jedan svet, koji treba zaliti onako kako to samo Mile Marjanovic ume. Da bi se doslo do kamenih ploca, sa vrha Sar-planine, kretalo je sa petnaestak konja, jos pre zore, citavo selo. Na samarima, pod kojima se ugibaju konji, po dve-tri kamene ploce. I tako, nogu pred nogu, niz stene, kroz krivudave staze silazi kolona ljudi. I konji. Ne veci od skakavaca, klize horizontom, dok silaze ispod oblaka. Ironija, koja je u poodmaklim godinama sustigla Mileta Marjanovica, nije samo u tome sto su mu Nemci iz Kfora sada, pod stare dane, uzvratili posetu, vec sto je punih osamnaest godina Marjanovic bio gastarbajter u Nemackoj. Posto nemacki govori kao da mu je maternji, Marjanovic je bio u prilici da razgovara sa prvim nemackim vojnicima pristiglim u Prizren, da se mesa u razgovore sa novinarima i koriguje Albance prevodioce. I to puna tri dana. Ostala je samo harmonika Mile Marjanovic je jedan od retkih Srba koji su razgovarali licno sa komandantom UCK za Prizren Ekremom Redzom Hodzom, poznatijim kao "komandant Drini". On je Miletu, licno, garantovao bezbednost koje za Srbe nije bilo. Kuca Marjanovica, napravljena od kamena da traje vekovima, nije izdrzala. Kada je Mile Marjanovic Nemcu, zapovedniku Kfora, ispricao pricu o kuci, rasplakali su se muslimani i Srbi iz Lokvice. Ni tvrdi Nemci nisu izdrzali. Kada je, prilikom drugog boravka u rodnom selu, Mile Marjanovic pod rusevinama privio na grudi, kao u mladosti kada je bio svirac, harmoniku i zasvirao Zikino kolo, Nemcima iz Kfora tek onda nista nije bilo jasno. Harmonika, koja je jedina opstala od sve imovine, ostala je kod komsije Turcina, u Prizrenu. I taj Turcin je dve godine cuvao, sacuvao i vratio harmoniku. Evo je, ponovo, u Miletovim rukama. Da pokaze da za muziku nema granica. Danas je, na Kosovu, moguce sve. I svasta: da u selu, koje je po tabli na ulazu arapsko, po ziteljima i dzamiji muslimansko, moze da se cuje i Zikino kolo i to pod rusevinama. Nije imao ko da zaigra, sem ako Mile, u ocajanju, nije sam zaigrao. Bio je jun i to cetrnaesti '99. godine. Tuca Srba i Albanaca na mostu. Albanci iz Albanije jos nisu stigli a grad je vec pun Albanaca. Leto u kratkim pantalonama, Jovica, Srbin iz Prizrena, bivsi bokser, zove jednog Albanca: - Dodi ovamo, dodi ovamo!... Visoko gore, na tenkovima su Nemci koji ulaze u Prizren. Milorad Marjanovic, njegov komsija Mori i Dobri Drvarevic sede u Dobrijevoj basti i piju kafu. Oci u oci sa "komandantom Drinijem" Poslednji Srbi u Prizrenu piju svoju poslednju kafu: - Ispod Bogoslovije, u Sadrvanu, narod se okupljao - prica Mile Marjanovic. - Ja i Dobri Drvarevic sedimo u basti, pijemo kafu, kad do ograde prilazi covek sa bradom. Pratioci, po jedan, sa svake strane. Njegov hod je vojnicki, uniforma crna sa amblemom UCK. Nepoznati prilazi jos blize, i pita: - Ko je ovde gazda? Javlja se Dobri Drvarevic. Predstavlja i mene: - Ovo je komsija? Nepoznati pita: - Da li me poznajete?
Bilo je vece, oko osam sati, kad se nepoznati pojavio i otisao uz pozdrav: - Dovidenja, komsije... Milorada Marjanovica Mileta, jedinog Srbina u tom trenutku na prizrenskim ulicama koji govori nemacki, opkolili su strani novinari. Svi u cudu pitaju, ni njima u tom trenutku nista nije jasno, zasto se Srbi sele. A on stalno ponavlja: "Vil angst, vil angst"... Odlaze, jer imaju strah. Nemacki vojnici, zauzimaju pozicije, raskrsnice, saobracajnice. Traze srpsku crkvu u mestu. Ona im je orijentir. Milorad Marjanovic ih vodi tamo. Srbe, u odlasku, nemacki novinar pita zasto odlaze. Cuje se i culo se i na nemackoj televiziji, da Srbi odgovaraju: "Idemo, jer nemamo poverenja". A Albanac prevodi: "Beze, jer su pljackali, silovali, ubijali!..". Tada se Milorad Marjanovic mesa u razgovor. Videli su ga, ne cuje se sta Milorad govori, ali se vidi kad intervenise, cak na svajcarskoj televiziji. "Kazi to na albanskom" Milorad Marjanovic je bio gastarbajter punih osamnaest godina. Posedovao je u Prizrenu i kucu i stan. Dok prizrenski Srbi beze, spasavaju glavu, Milorad Marjanovic krece u stan, da vidi sta je sa cvecem. Docekuju ga Albanci, komsije, i to dobre komsije. Deca mu polaze u susret: - Cika, cika! Usao ti je jedan u stan, neki pijan, vrata je slomio... Hteli smo da ga bijemo... Albanci, prve komsije, vrata do vrata, zna se da su po zanimanju profesori, isterali su Albanca uljeza iz srpskog stana. Milorad je stan zakljucao, napravio bravu "koja ne moze da se probije, ali nepoznati je razvalio vrata i uvukao se kao lisica". Sada Milorad Marjanovic krece da to prijavi komandantu. Ohrabrili su ga Albanci, komsije, koji su svog sunarodnika izbacili iz stana. Desilo se to samo tada i vise nikada. Drustvo mu, dok krece prema prizrenskom SUP-u, pravi komsija, Goranac Tefik Raskovski. Tefik kaze: - Sluzba radi normalno, SUP radi normalno, Albanci su sve primili... Milorad Marjanovic dezurnog Albanca, oko ruke mu je crvena traka, crn orao na njoj, pita za komandanta. Kisa pocinje da pada. Na krcatim traktorskim prikolicama, pod najlonom, vracaju se prve albanske izbeglice. Na zgradi SUP-a, pred kojom sa kalasnjikovim okrenutim uvis stoji strazar, vec je postavljena crvena tabla na kojoj pise UCK. A Milorad Marjanovic trazi komandanta. Strazar je kategorican: - Kazi to na albanskom! - Ne znam albanski. - Imas li licnu kartu? Dezurni Albanac uzima licnu kartu i kaze drugu do sebe: - Pisi. Milorad Marjanovic, Stanislava Nakica 5... Kada je uzeo podatke, Albanac, u besu, baca daleko licnu kartu... UCK osvaja grad - Tada sam shvatio da u Prizrenu za Srbe nema zivota. Jos nije, ali uskoro ce poceti kupljenje ljudi. Dao sam im podatke, imaju adresu, mogu da dodu kad hoce. Tu noc, kada sam shvatio sta sam uradio, prespavao sam kod komsije Dobreta. Sledeceg jutra odlazim sa komsijom Momirom praznih ruku u Bogosloviju. Posto odlicno govori nemacki, Milorad Marjanovic, pre nego sto ce otici, trazi nekog "grosen" sefa, a na ulici se mogu videti samo "kleine" sefovi. Sa malim i nevaznim cinom, vodnici, kaplari. Naoruzani kalasnjikovima, koje samouvereno drze jednom rukom, cevi su okrenute navise, u izlizanim farmericama, radnickim odelima, neugledni, vracaju se prvi Albanci iz UCK, koji zaposedaju grad. Kfor, koji je pratio odlazak Srba, sada se povlaci i grad prepusta Albancima. Oni su ti koji sada zauzimaju raskrsnice, regulisu saobracaj, uzimaju i osvajaju: Dom armije, zgradu Opstine, zgradu SUP-a. Nemac, komandant, dok Albanke tenk zasipaju cvecem a deca masu nemackim zastavama, nareduje vojsci da cevi velikog kalibra uperi u pravcu brda: - Devojke Albanke, kad je Nemac sisao sa tenka, ljube mu ruku, lele, lele!... Albanci penju decaka na tenk. Decak pruza nemackom vojniku cigaretu. Ovaj je u znak prijateljstva stavlja za slem. Tako je odlazak Srba i dolazak UCK doziveo u centru Prizrena Milorad Marjanovic. Mnostvo stranih novinara, i oni su izgubljeni, okrece kamere u sva cetiri pravca. Svi pitaju samo jedno: - Zasto Srbi odlaze? Zvuci kola pred razrusenom kucom Odlazeci iz stana, Mile Marjanovic u brzini sklanja kod komsije, Turcina Andana Pirolija, harmoniku. Mogao je da skloni skupocene stvari uvezene iz Nemacke, ali ko bi se toga setio. Da li su slavile i prve komsije Mileta Marjanovica, velika i stara prizrenska porodica Piroli, ne zna se. Ako su slavili, slavlje im je kratko trajalo. Posle godinu dana porodica Piroli prodaje kuce i odlazi u Tursku. Trojica brace Piroli su odlicni fudbaleri, i svi pred Albancima beze u Tursku, gde i danas igraju fudbal. Kuce su prodate, zadrzao se u Prizrenu, u stanu, samo stari Andan Piroli. Odlazeci, braca Piroli su mu predala harmoniku. Jednom prilikom, godinu i po dana od odlaska Kfora, Mile okrece telefon. Javlja se Andan Piroli, koji kaze: - O, komsija, stoji harmonika! Musliman iz sela Lokvice Muso Berdaini danas vodi agenciju za prodaju nekretnina. Mile Marjanovic ga salje i on, od Andana Pirolija, dobija harmoniku. Donosi je u Lokvice. Oprezni stari Turcin mu, pre nego sto ce mu je netaknutu predati, uzima podatke. Kada je, po drugi put, boravio u svom selu Mile Marjanovic uzima harmoniku. Tada je, pred razrusenom kucom, pre nego sto ce uci u kombi UNHCR-a, zasvirao Zikino kolo. Ne slusaju prsti kao nekad. Davno je Mile Marjanovic ostavio harmoniku. Seca se da je kao trinaestogodisnji decak krenuo "po muslimanske svadbe", da su poslednjih petnaestak godina muslimani zaigrali sa Srbima u kolu, jer svoje nemaju. Kada neko iz porodice umre, u Lokvicama je takav obicaj, harmonika se ostavlja godinu dana ili zauvek. Ili je Mile Marjanovic covek koji je promasio vreme, ili je nesto drugo u pitanju, jer on, dok svira, jos masta o povratku u istu firmu, u Prizren. Voleo bi, kaze, da mu direktor bude Albanac Subi Pasuli. U stvari, ovo je prica o svetu koga vise nema. Od koga je ostala samo harmonika. A sve sto se jos moze izvuci iz harmonike, i to tesko, jeste - Zikino kolo. |
||
