CETRDESET dana posle burne rasprave na Izvrsnom birou Predsednistva SKJ o nacionalnom identitetu jugoslovenskih muslimana, najvatreniji akteri ove debate Vida Tomsic i Krste Crvenkovski obreli su se kod Tita. Susret se odigrao 21. aprila 1970. u Titovoj rezidenciji u Beogradu.
- Drug Crvenkovski i drugarica Tomsic - pise u strogo poverljivoj zabelesci sa ovog razgovora - trazili su prijem u vezi sa nekim otvorenim pitanjima koja su se ispoljila u pripremama za predstojeci popis stanovnistva.
Oni su Titu objasnili da se u rukovodstvima SK i Socijalistickog saveza najvise raspravljalo oko toga da li se na pitanja o narodnosnoj pripadnosti neko moze da izjasni kao Musliman i kao Jugosloven, kaze se u ovom dokumentu.
- Pitanje Muslimana je - navodi se dalje - u osnovi rascisceno, a ostalo je otvoreno pitanje Jugoslovena.
Gosti su Tita obavestili da je Komisija Predsednistva SKJ za razvoj drustveno-politickih zajednica i medunacionalne odnose, koju je vodila Vida Tomsic, "zauzela stanoviste da bi u rubrici Jugosloven u zagradi trebalo da stoji: nacionalno neopredeljen".
Tito je odgovorio da se ne slaze da se upotrebljava termin "nacionalno neopredeljen", jer se, kako je precizirao, "takvim terminom izrazava negativan odnos prema onima koji se izjasnjavaju kao Jugosloveni".
- Ni ne smijemo - rekao je on - nikoga prisiljavati da se opredjeljuje i izjasnjava u pogledu narodnosti. Ako neko to nece ima sva prava da to ne ucini - istakao je Tito, aludirajuci na taj nacin na ideju da se odrednica "nacionalno neopredeljen" veze samo za one koji se izjasnjavaju kao Jugosloveni.
- Gradanin je - uzvratila je Vida Tomsic - duzan da odgovori na sva pitanja u popisnoj listi osim na pitanje o narodnosti.
Prema tome, nastavila je ona, niko gradane ne sme prisiljavati da se izjasnjavaju u pogledu narodnosti. Ali zaista se, rekla je, postavlja pitanje kako ce se kod popisa stanovnistva evidentirati odgovori onih gradana koji na pitanje o narodnosti odgovore da su Jugosloveni ili, na primer, Dalmatinci, Stajerci i slicno.
Po misljenju Vide Tomsic popisivac bi u svim ovakvim slucajevima bio duzan da "gradanina upozori da Jugosloven nije narodnsot", da to oznacava "pripadnost jugoslvoenskoj socijalistickoj zajednici", a da je "narodnost nesto drugo".
Sudeci po zabelesci sa ovih razgovora Tito je ustuknuo:
- Naglasio je - belezi zapisnicar ovog susreta - da ne zeli da bude arbitar u tom pitanju, niti zeli da se kod resavanja tog problema pozivaju na njega.
Trazio je da se nade "neko prikladno resenje" i dodao:
- Neke diskusije oko toga lice na tendenciju prebrojavanja - koliko ima ovih, koliko onih, koja je nacija najbrojnija. Takve tendencije su negativne i povlace stetne posledice. Trebalo bi svakako spreciti takvo prebrojavanje - naglasio je Tito, prihvatajuci time sufliranja onih svojih saradnika koji su mu sugerisali da se iza ideje o jugoslovenstvu kriju srpski nacionalisti.
U tom casu u razgovor se ukljucio Crvenkovski koji se "potpuno slaze sa drugom Titom da treba spreciti tendencije ka prebrojavanju", sto je bilo prilicno besmisleno, jer "prebrojavanje" predstavlja sustinu popisa.
Reagujuci na Titov zahtev da bi za one koji se izjasnjavaju kao Jugosloveni "trebalo pronaci neku drugu rubriku" lider makedonskih komunista je predlozio da bi se to "moglo resiti sa rubrikom - "Ostali".
Tito je to prokomentarisao recju "mozda" i ponovo izjavio "da ne zeli da se izjasnjava u pogledu konkretne forme resenja pitanja koje je pokrenuto". Nalozio je da "ne bi trebalo nista ciniti u smislu udaljavanja od trendova koji vode novom tretiranju nacionalnog pitanja", ali je u svom gotovo tipicnom maniru povladivanja zastupnicima razlicitih politickih orijentacija dodao da "s druge strane ne treba zaboraviti ni potcenjivati da se jedan velik dio omladine iz postenih pobuda izjasnjava kao Jugosloven i nece da se drukcije opredjeljuje".
Na kraju je opet ponovio ono do cega mu je, izgleda, bilo najvaznije, da ga "ne treba u (sve) to mnogo mesati" i da njegovi saradnici u resavanju ovih problema "ne treba da se pozivaju na njega". Ta tri puta ponovljena poruka po svemu sudeci znacila je da on ne zeli da se u razresavanje ovih spornih pitanja ukljucuje zvanicno, kroz oficijelne politicke organe, vec da ce to ciniti samo kroz neformalne kanale. Jer, prakticno je nezamislivo da je zeleo da se stvarno iskljuci iz procesa donosenja ovako vazne odluke i da sve to prepusti svojim nesloznim saradnicima.
MNOGI SE BUNILI
STAVOVI vodecih jugoslovenskih komunista o etnickom poreklu i nacionalnom identitetu jugoslovenskog stanovnistva islamske veroispovesti bili su veoma nepostojani. Da bi presli dugacak put od potpune negacije bilo kakve nacionalne posebnosti ovog dela jugoslovenske populacije do njenog pretvaranja u posebnu naciju nije im bilo potrebno ni 20 godina.
Osamnaest godina pre proglasenja Muslimana u zaseban narod Mosa Pijade, jedan od najvisih funkcionera ondasnje Jugoslavije je u decembarskom broju "Statisticke revije" za 1952, a potom i u "Borbi" pisao:
- Ocevidno je bez ikakve diskusije, da izraz "musliman" oznacava pripadnost odredenoj muslimanskoj veroispovesti i da nema nikakve veze sa pitanjem narodnosti. Ako se neki "musliman" nacionalno oseca kao Srbin ili Hrvat, on to i kaze i ne oseca potrebu da doda uz to i onu versku oznaku. Prilikom popisa (stanovnistva) 1948. mnogi su se bunili zbog dodatka (Srbi muslimani, Hrvati muslimani), jer je narodnost jedno, a veroispovest drugo, a narocito su se bunili ljudi koji su sa religijom raskinuli. I doista nema nikakvog razloga da se verska oznaka "Musliman" i dalje vezuje za odredivanje narodnosti Muslimana...
- Drug Crvenkovski i drugarica Tomsic - pise u strogo poverljivoj zabelesci sa ovog razgovora - trazili su prijem u vezi sa nekim otvorenim pitanjima koja su se ispoljila u pripremama za predstojeci popis stanovnistva.
Oni su Titu objasnili da se u rukovodstvima SK i Socijalistickog saveza najvise raspravljalo oko toga da li se na pitanja o narodnosnoj pripadnosti neko moze da izjasni kao Musliman i kao Jugosloven, kaze se u ovom dokumentu.
- Pitanje Muslimana je - navodi se dalje - u osnovi rascisceno, a ostalo je otvoreno pitanje Jugoslovena.
Gosti su Tita obavestili da je Komisija Predsednistva SKJ za razvoj drustveno-politickih zajednica i medunacionalne odnose, koju je vodila Vida Tomsic, "zauzela stanoviste da bi u rubrici Jugosloven u zagradi trebalo da stoji: nacionalno neopredeljen".
Tito je odgovorio da se ne slaze da se upotrebljava termin "nacionalno neopredeljen", jer se, kako je precizirao, "takvim terminom izrazava negativan odnos prema onima koji se izjasnjavaju kao Jugosloveni".
- Ni ne smijemo - rekao je on - nikoga prisiljavati da se opredjeljuje i izjasnjava u pogledu narodnosti. Ako neko to nece ima sva prava da to ne ucini - istakao je Tito, aludirajuci na taj nacin na ideju da se odrednica "nacionalno neopredeljen" veze samo za one koji se izjasnjavaju kao Jugosloveni.
- Gradanin je - uzvratila je Vida Tomsic - duzan da odgovori na sva pitanja u popisnoj listi osim na pitanje o narodnosti.
Prema tome, nastavila je ona, niko gradane ne sme prisiljavati da se izjasnjavaju u pogledu narodnosti. Ali zaista se, rekla je, postavlja pitanje kako ce se kod popisa stanovnistva evidentirati odgovori onih gradana koji na pitanje o narodnosti odgovore da su Jugosloveni ili, na primer, Dalmatinci, Stajerci i slicno.
Po misljenju Vide Tomsic popisivac bi u svim ovakvim slucajevima bio duzan da "gradanina upozori da Jugosloven nije narodnsot", da to oznacava "pripadnost jugoslvoenskoj socijalistickoj zajednici", a da je "narodnost nesto drugo".
Sudeci po zabelesci sa ovih razgovora Tito je ustuknuo:
- Naglasio je - belezi zapisnicar ovog susreta - da ne zeli da bude arbitar u tom pitanju, niti zeli da se kod resavanja tog problema pozivaju na njega.
Trazio je da se nade "neko prikladno resenje" i dodao:
- Neke diskusije oko toga lice na tendenciju prebrojavanja - koliko ima ovih, koliko onih, koja je nacija najbrojnija. Takve tendencije su negativne i povlace stetne posledice. Trebalo bi svakako spreciti takvo prebrojavanje - naglasio je Tito, prihvatajuci time sufliranja onih svojih saradnika koji su mu sugerisali da se iza ideje o jugoslovenstvu kriju srpski nacionalisti.
U tom casu u razgovor se ukljucio Crvenkovski koji se "potpuno slaze sa drugom Titom da treba spreciti tendencije ka prebrojavanju", sto je bilo prilicno besmisleno, jer "prebrojavanje" predstavlja sustinu popisa.
Reagujuci na Titov zahtev da bi za one koji se izjasnjavaju kao Jugosloveni "trebalo pronaci neku drugu rubriku" lider makedonskih komunista je predlozio da bi se to "moglo resiti sa rubrikom - "Ostali".
Tito je to prokomentarisao recju "mozda" i ponovo izjavio "da ne zeli da se izjasnjava u pogledu konkretne forme resenja pitanja koje je pokrenuto". Nalozio je da "ne bi trebalo nista ciniti u smislu udaljavanja od trendova koji vode novom tretiranju nacionalnog pitanja", ali je u svom gotovo tipicnom maniru povladivanja zastupnicima razlicitih politickih orijentacija dodao da "s druge strane ne treba zaboraviti ni potcenjivati da se jedan velik dio omladine iz postenih pobuda izjasnjava kao Jugosloven i nece da se drukcije opredjeljuje".
Na kraju je opet ponovio ono do cega mu je, izgleda, bilo najvaznije, da ga "ne treba u (sve) to mnogo mesati" i da njegovi saradnici u resavanju ovih problema "ne treba da se pozivaju na njega". Ta tri puta ponovljena poruka po svemu sudeci znacila je da on ne zeli da se u razresavanje ovih spornih pitanja ukljucuje zvanicno, kroz oficijelne politicke organe, vec da ce to ciniti samo kroz neformalne kanale. Jer, prakticno je nezamislivo da je zeleo da se stvarno iskljuci iz procesa donosenja ovako vazne odluke i da sve to prepusti svojim nesloznim saradnicima.
MNOGI SE BUNILI
STAVOVI vodecih jugoslovenskih komunista o etnickom poreklu i nacionalnom identitetu jugoslovenskog stanovnistva islamske veroispovesti bili su veoma nepostojani. Da bi presli dugacak put od potpune negacije bilo kakve nacionalne posebnosti ovog dela jugoslovenske populacije do njenog pretvaranja u posebnu naciju nije im bilo potrebno ni 20 godina.
Osamnaest godina pre proglasenja Muslimana u zaseban narod Mosa Pijade, jedan od najvisih funkcionera ondasnje Jugoslavije je u decembarskom broju "Statisticke revije" za 1952, a potom i u "Borbi" pisao:
- Ocevidno je bez ikakve diskusije, da izraz "musliman" oznacava pripadnost odredenoj muslimanskoj veroispovesti i da nema nikakve veze sa pitanjem narodnosti. Ako se neki "musliman" nacionalno oseca kao Srbin ili Hrvat, on to i kaze i ne oseca potrebu da doda uz to i onu versku oznaku. Prilikom popisa (stanovnistva) 1948. mnogi su se bunili zbog dodatka (Srbi muslimani, Hrvati muslimani), jer je narodnost jedno, a veroispovest drugo, a narocito su se bunili ljudi koji su sa religijom raskinuli. I doista nema nikakvog razloga da se verska oznaka "Musliman" i dalje vezuje za odredivanje narodnosti Muslimana...