Milorad Marjanovic, Srbin iz sela Lokvice kod Prizrena, bivši gastarjbajter, o svetu koga više nema
Samo trag na minaretu
Kad se srušila porodicna kuca Marjanovica u Lokvicama, sa njom je nestao i citav jedan svet koji i treba žaliti onako kako samo Mile to ume.
Neko ce prigovoriti da su na Kosovu izgorela citava sela, da ne treba žaliti za jednom kucom. Ali ta kuca nije bila obicna. Gradena je dolarima koji su brodom tri meseca iz Amerike putovali do sela, jer je deda, Marjan Ružic, bio pecalbar. Pokrivena je bila kamenim plocama sa vrha Šar-planine do kojih se pešice, uz planinu, sa konjem, putovalo punih osam sati u jednom pravcu...
Piše: Miodrag Milojevic
Lokvice su mešovito srpsko-muslimansko selo. U selu je preživelo i danas živi, zahvaljujuci komšijama muslimanima, troje starih Srba.
Ironija, koja je u podmaklim godinama sustigla Mileta Marjanovica, punih osamnaest godina gastarbajtera u Nemackoj, nije samo u tome što su mu Nemci iz sastava KFOR-a sada uzvratili posetu. Pošto besprekorno govori nemacki Marjanovic je bio u prilici da razgovara sa prvim nemackim vojnicima pristiglim u Prizren.
Dovidenja komšije
Od imovine koju je imao, ostala mu je samo jedna harmonika koju mu je sacuvao komšija Turcin. Jer Mile je covek koji je licno napravio polumesec za minaret džamije u Lokvicama. Zato ga je muslimanka, koja danas radi njegovo imanje, zagrlila i kroz suze upitala: - Kad ce, bre, da se vratite? Kada je, pošto su mu muslimani iz sela predali harmoniku, Mile Marjanovic, pre nego što ce uci u kombi UNHCR-a, razvukao Žikino kolo, kraj ruševine kuce, Nemci su ostali bez teksta.
Cetrnaesti jun je 1999. Srbi napuštaju Prizren, Albanci se vracaju i slave, u Prizren stižu Nemci. Milorad Marjanovic, njegov komšija Momir i Dobri Drvarevic, sede u bašti ovog poslednjeg i piju kafu. Poslednji, retki Srbi u Prizrenu, piju svoju poslednju kafu.
- Ja i Dobri sedimo u bašti, pijemo kafu. U Šadrvanu, ispod Bogoslovije, narod se okupljao. Do ograde prilazi covek sa bradom, pratioci, po jedan sa svake strane. Prilazi i pita: - Ko je ovde gazda? Javlja se Dobri Drvarevic. Nepoznati pita: - Koliko clanova imate? Dobri kaže da ima pet clanova, za mene kaže da sam komšija. Komandant UCK se predstavlja, govori tiho: - Ja sam Ruždi Hodža, komandant. Ne bojte se, ja sam Prizrenac.
Dobri Drvarevic ustaje: - Poznajem vas, video sam vas na televiziji...
- Sve što vam fali, javite meni...
Bilo je vece, oko osam sati, kad se komandant UCK pojavio pa otišao. I pozdravio sa: - Dovidenja komšije...
Milorada su opkolili nemacki novinari. U cudu, pitaju, ništa im nije jasno, zašto se Srbi sele. Milorad odgovara: “Vil angst, vil angst”...Odlaze jer imaju strah. A Albanac, koji prevodi, cuje Milorad i njega, kaže: - Odlaze jer su palili, pljackali, silovali, cinili zlocine...Tada se Milorad meša u razgovor. Videli su ga na nemackoj, na švajcarskoj televiziji.
U Prizrenu je Milorad posedovao kuci i stan. Kad je prvog dana pošto su Srbi otišli, Milorad odlazi u stan da vidi šta je sa cvecem.
Docekuju ga Albanci, komšije. I to dobre komšije. Deca mu izlaze u susret: - Cika, cika! Ušao ti je jedan u stan, neki pijan, vrata je slomio. Hteli smo da ga bijemo...
Zemlja zasuta smecem
Albanci, komšije, vrata do vrata, zna se da su po zanimanju profesori – su isterali Albanca uljeza iz Miloradovog stana.
Sada ide da to prijavi komandantu. Društvo mu pravi komšija, Goranac, Tefik Raškovski koji ga obaveštava: - Služba radi normalno, Albanci su primili SUP... Milorad se obraca dežurnom Albancu, pita za komandanta.
- Kaži to na albanskom!
- Ne znam albanski...
- Imaš li licnu kartu?
Dežurni Albanac uzima licnu kartu i kaže drugu do sebe:
- Piši! Milorad Marjanovic, Stanislava Nakica broj pet...Kada je zapisao podatke Albanac besno baca licnu kartu, daleko.
- Tada sam kazao sebi da ovde nema života. Dao sam podatke, punu adresu, ostaje im samo da dodu i da me uzmu. Tu noc sam prespavao kod komšije Dobreta, a vec sutradan odlazim, praznih ruku, sa komšijom Momirom u Bogosloviju...
Šta se to dogada u Prizrenu, o tome bi Milorad želeo da razgovara sa Nemcima, traži nekog “grose” šefa. Nemacka komanda je u fabrici “Perlonka”, Marjanovic polazi tamo, ali odustaje.
Nemacki tenkovi, topovi velikog kalibra, zaposedaju ulice dok njihov zapovednik nareduje da se cevi topova upere u brdo. I tada: - Cure, Albanke, kad je Nemac sišao sa tenka, prilaze i ljube mu ruku. Lele, lele...
Tako je dolazak Nemaca u Prizren, dok u centru grada, uz Šadrvan, odjekuju tupani, doživeo Mile Marjanovic.
- U polasku, stari Turcin je pozdravljajuci se sa mnom, zaplakao. Njegova trojica sinova su odlicni fudbaleri i danas vec igraju u Turskoj. Prodali kuce i otišli.
Putujuci u pratnji Nemaca u svoje selo, i to dva puta, Mile Marjanovic vidi užas kraj puta. Ulice zasute smecem, celo Kosovo se guši u necistoci, pretvorilo se u ogromnu deponiju.
Mile nije mogao da odoli. Pita pedantne Nemce da li ih prizor koji se vidi podseca na Holandiju, zemlju zasutu cvecem.
Kad se vracate, bre
Milorad Marjanovic je sada stigao u svoje selo, ispod Šar-planine, po drugi put. Po drugi put je medu svojim komšijama, prijateljima, muslimanima. Gleda u svoju spaljenu, razrušenu kucu i place. Kucu, koja je bila pokrivena kamenim plocama sa Šar-planine sa koje se, kad je cist dan i plavo nebo, može videti Solun.
Nemac, koji ga je dopratio u selo prilazi i pita: - Zašto placeš?
- Zašto placem? Hoceš da pevam!...
Kada je Nemac saznao ko su Marjanovici iz sela Lokvica, kada je saznao da je upravo Mile Marjanovic napravio polumesec koji stoji na minaretu seoske džamije, zaplakao je i on.
Stari muslimani iz sela su zamolili: - Mile, vidimo da si strucnjak...
Cedo Marjanovic, Miletov brat, poznati hirurg, koji je svojevremeno radio na VMA u Beogradu, u ekipi Isidora Pape, napušta VMA, vraca se u Prizren gde sa cuvenim Italijanom, Matronijem, leci Srbe, muslimane i Albance. Deda Marjan Ružic, sa muslimanom Ajrišem Vujicem iz Lokvica, gladne cetrdeset i šeste, sa trista kilograma žita spašava da selo ne umre od gladi. I sad, u selu, pod ruševinama pocinje i srpsko – nemacki dijalog. Nemci koji su do tog trenutka živeli u uverenju da su Srbi “schvarce leute” (crni ljudi) gledaju kako se musliman, Mustafi, maticar u selu Recane, ljubi sa Miletom Marjanovicem. Muslimanka, koja radi trenutno Miletovo imanje, donosi darove: nekoliko kilograma šarplaninskog sira, nekoliko kilograma pasulja...I kroz suze pita: - Kad se vracate, bre?
Samo snovi
Mile Marjanovic, kome je od citave imovine ostala harmonika, bi se ponovo vratio u Prizren i ponovo bi radio u istoj firmi. I kad bi se ponovo našao u Prizrenu, veruje ili samo mašta, da bi ga svi pozdravljali. Kada bi se ponovo vratio u Prizren, u istu firmu, još kada bi direktor bio Šiptar, Subi Pasuli, najbolji direktor, najbolji covek sa kojim je Mile saradivao...
Ili je sve ovo samo san. Tog direktora i te firme i celog tog sveta, o kome Mile uzbudljivo prica, više nema. Sija samo polumesec na minaretu, napravljen rukama jednog Srbina, koji cvrsto steže svoju harmoniku.