Make your own free website on Tripod.com

Sredačka Župa Home Page

subglobal1 link | subglobal1 link | subglobal1 link | subglobal1 link | subglobal1 link | subglobal1 link | subglobal1 link
subglobal2 link | subglobal2 link | subglobal2 link | subglobal2 link | subglobal2 link | subglobal2 link | subglobal2 link
subglobal3 link | subglobal3 link | subglobal3 link | subglobal3 link | subglobal3 link | subglobal3 link | subglobal3 link
subglobal4 link | subglobal4 link | subglobal4 link | subglobal4 link | subglobal4 link | subglobal4 link | subglobal4 link
subglobal5 link | subglobal5 link | subglobal5 link | subglobal5 link | subglobal5 link | subglobal5 link | subglobal5 link
subglobal6 link | subglobal6 link | subglobal6 link | subglobal6 link | subglobal6 link | subglobal6 link | subglobal6 link
subglobal7 link | subglobal7 link | subglobal7 link | subglobal7 link | subglobal7 link | subglobal7 link | subglobal7 link
subglobal8 link | subglobal8 link | subglobal8 link | subglobal8 link | subglobal8 link | subglobal8 link | subglobal8 link

Poseta selu Lokvica kod Prizrena

Dvojicu Srba, Mileta Marjanovica i Branka Nedeljkovica, koji posle dve godine zahvaljujuci UNHCR-u, dolaze u posetu rodnom selu Lokvice na devetom kilometru od Prizrena, prate oficir i petorica vojnika, Nemaca, iz sastava KFOR-a. Velika je napetost prilikom ulaska u selo, Nemci ukljucuju radio stanicu, uzbudeni razgovaraju sa komandom u Prizrenu, skljoca oruzje, pune se puske - kao da ce poceti pravi rat

Mere predostroznosti, od kojih Nemci ne odustaju su suvisne. Dvojicu Srba koji izlaze iz vozila docekuju Muslimani iz sela Lokvice (Lokvice je mesovito srpsko-muslimansko selo). Grle se i ljube Muslimani, koji su napravili spalir, i Srbi, kao da je rec o svadbi. Prijatelji i komsije, skolski drugovi, i kako se to na Kosovu kaze "rodaci" stezu jedni drugima ruku, pitaju za zdravlje.

Prevodilac nije potreban jer jedan od dvojice raseljenih Srba, Mile Marjanovic , gastarbajter sa desetogodisnjim stazom, besprekorno govori nemacki. Miletova kuca, jedna od jedanaest srpskih kuca u selu je zapaljena, i on, iz predostroznosti, ne sme u nju.

- Zar ja ne smem da udem u svoju kucu.

- Ne sme se. Mozda je minirano, ne sme se dalje.

Dok razgleda rusevine, Miletu polaze suze. Nemac, oficir KFOR-a, prilazi da ga utesi.

- Nemojte da se brinete. Kuca ce biti napravljena, ne sekirajte se.

- Ali, ja necu da mi vi napravite kucu! Ja hocu ono sto mi je cukunded ostavio, ono sto je moje!

Muslimani iz sela Lokvice pozivaju dvojicu Srba, komsija, na kafu, razgovor, pozivaju u kucu i vojsku, oficira i petoricu uplasenih i zabezeknutih vojnika. Za to nema vremena jer je poseta ogranicena na tri sata.

Kao da sanjamo

Posetu selu Lokvice, na padinama Sare organizovala je kancelarija UNHCR-a iz Kraljeva. U podrucju Konculja, tacno kod "Kapije pet", desetoclanu srpsku ekspediciju preuzeo je prizrenski UNHCR. Vozac je bio Albanac koji od Konculja do Lokvica nije rec progovorio. Ali, bilo je dovoljno samo malo, samo da vidi kakav su docek Srbima iz Lokvica priredili Muslimani, da se otkravi, da otpocne i srpsko-albanski dijalog.

Branko Nedeljkovic pita Albanca, vozaca UNHCR-a.

- Kako zivite?

- Lose, nema slobode, nema zakona. Nase zene nemaju slobodu, dolaze nasi banditi koji siluju. Nama, koji radimo za KFOR i UNHCR, je jos i dobro ali onima koji nigde ne rade je tesko.

Kada je Japanka Hinako , ciji je prevodilac Srpkinja sa Kosova Mirjana Zdravkovic , cula da je stanje u Lokvicama dobro prvo se zacudila, i dva puta ponovila "dobro, dobro?", a onda zagrlila Branka i uskliknula od radosti sto je njena misija uspela.

Branko Nedeljkovic je ziveo u Prizrenu. Poseta rodnom selu ima i svoju predistoriju. Prosle godine, u leto, dvojica ucitelja, Muslimana iz Lokvica, posetili su Branka u Kragujevcu. Ispricali su mu da se u selu normalno zivi, da skola radi, ali na bosnjackom jeziku. Branko, koji za dvadesetak ljudi ovih dana organizuje novu ekspediciju, prica:

- Nije prijatno putovati Kosovom. Osecao sam strah sve dok nisam stao na tlo rodnog sela. Onda mi je puklo pred ocima, otvorili su se vidici, Muslimani su nas divno docekali i meni se cinilo kao da sanjam.. U selu su petorica radnika prizrenske elektrodistribucije izvodila radove, medu njima i Jusman, kolega s kojim sam radio do dolaska KFOR-a. Izlazim iz kola i vicem: - Gde si, Jusmane, prijatelju?

Jusman ostao bez reci, zabezeknut, zbunjen, gleda me kao da sam iz groba izasao. Pridem i zagrlim ga. Jusman je samo prosaputao: - Evo, Branko, dobro sam.

- Jusmane, kako ti je Juso? (Jusmanov brat koji je radio sa mnom)

Jusman sapuce: - Branko, Juso je dobro.dobro.

Onda se Jusman okrece ostalim Albancima i kaze: - Ovo je moj kolega, Branko, sa kojima sam radio dvadeset i pet godina! Niko od prisutnih Albanaca rec nije progovorio. A Jusman je, malo kasnije, seo u kola i pobegao iz sela.

Komsije spasile starce

Srbi iz Lokvica su se povukli sa srpskom policijom i vojskom, u selu su ostali Bogoljub Simic , Todor i Ratka Trifunovic , starci, bez dece, koje niko nije imao ni da prihvati, ni da evakuise.

Nemacki vojnici su se posakrivali kada sam stigao pred kucu sedamdesetogodisnjeg invalida, Todora Trifunovica. Na kucnom pragu je vezan ogroman Sarplaninac koji urla. Bas pred vratima. Petnaest minuta sam zvao: - Todore, Todore. Todor je virio kroz prozor, video me je, cuo, ali je mislio da sam providenje.

-Todore, ja sam Branko! Puno je selo Srba, dosli smo.

-Nije valjda da ste dosli.

-Pa. Jeste, dosli smo. Vidis mene..

Starac place i krije suze. Deca su otrcala da pozovu Bogoljuba Simica . Sam je. Ima kravu, kokosi i kozu. Muslimani iz sela, kose njegovo imanje, pola daju njemu i tako Bogoljub hrani kravu i kozu. Na licu ima ogromnu ranu. Karcinom u poodmakloj fazi. Muslimani mi govore: - Hteli smo Bogeta da vodimo lekaru, ali on nece! Prica mi da od KFOR-a prima cetrdeset i pet maraka.

Todor Trifunovic je, posle mnogo natezanja, dosao, ali njegove zene, Ratke, nigde nema. Pronalazimo je, posle mnogo muke, u podrumu, sakrivenu iza jednog bureta.

Ne bih mogao da se odlucim i kazem ko nas je od Muslimana iz sela najlepse docekao. Da li Raim Vujic , moj skolski drug, da li Musa ili Osman Berdaini . Bili smo u odlicnim odnosima sa njima pa me cudi zasto je 11 srpskih kuca iz sela zapaljeno. Kazem Raimu Vujicu: - Nije lepo sto ste ovo uradili.

- Nismo mi. Dosli su iz susednih albanskih sela.

- Raim, a zasto moja kuca nije zapaljena?

- Kardas (prijatelju) ja sam ti sacuvao kucu..

- Kad si je ti sacuvao, znaci i ti si ucestvovao u paljenju!

- Ne, mi smo jurili po selu i stitili kuce.

Pokojni Ðorde Cukljevic je bio u tako dobrim odnosima sa Muslimanima da se medu Srbima u selu pricalo da ce ga, kad umre, umesto na srpskom sahraniti na muslimanskom groblju. Sada pitam: - Zasto je srusena kuca Ðordeta Cukljevica.

- U njegovoj kuci je spavao komandant Sarskog odreda!

- Zasto su srusili kucu Dobrosavu Repicu ?

- On je bio protiv Muslimana i Albanaca!

- Zasto ste zapalitli kucu Mileta Marjanovica, sta je on uradio?

- Mi to ne znamo.

- Zasto ce u selu albanska zastava?

- Mi smo je skinuli, oni su posle dva dana dosli i ponovo je postavili, hoce da nas pobiju.

Osman cuva kljuc i kucu

Srusen je zvonik, tezak dvesta pedeset kilograma, na seoskoj crkvi Sveti Ilija, dok crkva na groblju stoji cela, neostecena. Nemci iz KFOR-a kazu da se komadi zvonika nalaze u kasarni u Prizrenu.

Zapaljene su i kuce Filipa Stankovica , Milana i Momira Trajanovica , kuce Dragutina i Mirka Pavlovica , Spire i Stojimira Pavlovica .

Prilazim svojoj kuci. Zakljucana je katancima. Nemac, oficir, pita: - Sta je, zasto ne ulazis?

- Ovo nije moj katanac, ne mogu da otkljucam! Neko mi je kucu zakljucao.

Osman Berdaini kaze: - Ja sam, kljuc je kod mene.

Ulazim. Namestaja nema. Kupatilo razgradeno, sve je povadeno, cevi za kanalizaciju odnesene. Dzak cementa rasut po stepenicama. Nemac ide za mnom i pita sto ne gledam. Ne mogu od zalosti da gledam.

Kljuc ostavljam Osmanu, a Nemac zapisuje - Berdaini Osman.

U kuci nalazim teslicu (sekiricu), ali mi Nemac ne dozvoljava da je ponesem. Ne smem mi da fotografisem unutrasnjost kuce.

Striceva kuca je otkljucana. U spavacoj sobi fekalije. Zovem Nemca. On se hvata za glavu i kao oparen izlazi. U stricevoj kuci stoje fotografije po zidu. Sve su, sem jedne, uramljene. Tu jednu, na kojoj je moj stric u vojnickom odelu, moze biti da je fotografija iz prvog, drugog svetskog rata, skidam sa zida i stavljam u dzep.

Nemac reaguje: - Ah, soldat! Nareduje da vratim fotografiju.

Mile ga umiruje, objasnjava da je to uspomena, da nije rec o ucesniku poslednjeg rata, kandidatu za Hag i ratnom zlocincu.

Dok su Srbi razgledali kuce, uvidavni Muslimani koji su znali da ce Srbi krenuti na groblje pokosili su travu oko grobova, sto je bio jos jedan znak paznje. Pocinje kisa. Srbi pale svece koje se gase, a Nemci koji su opkolili groblje u borbenom poretku, nisane, mada nikakva opasnost ne preti. Izgledaju kao da su izasli iz filmova Veljka Bulajica

Muslimani kao pravi "rodaci" pitaju, koga ima jos u Kragujevcu i kako zive.

-Kako zive? Lose zive! Kako mogu da zive kad su napustili ognjiste.

U selu Lokvice, zahvaljujuci bas Muslimanima, niko od trojice ostalih Srba nije stradao ali su u gradu Prizrenu, gde su stanovali i ziveli zaklano troje ljudi iz sela Lokvice. Vitko Krstic , koji je ziveo u stambenoj zgradi na III spratu u Ulici Kralja Petra Prvog, zaklan je mesec dana po dolasku KFOR-a dok su Jezdimir i Ðurka Nesic u svom stanu, u Ulici Narodnog oslobodenja 66, zaklani mesec i po dana po dolasku KFOR-a. KFOR je odmah izvestio familije da su ubijeni Srbi zakopani pod brojem 40 i 46 na gradskom groblju u Prizrenu.

Dok su Srbi iz Lokvica razgledali selo, stalno su prolazili automobili KFOR-a. Albanac, vozac UNHCR-a, objasnjava da su u Planinarskom domu, iznad Lokvica u vikendicama prizrenskih preduzeca "Farmakosa", "Komune" i "Bankosa", smestene albanske izbeglice iz Makedonije i da ih ima preko hiljadu.

Na kraju se Srbi i Muslimani iz Lokvica rastaju dugo, ljubeci se. Takav je bio i docek. Mile i Branko dovikuju: - Doci cemo opet!

-Daj Boze, da mozete da dodete i mi da dodemo kod vas. I da se vratite, ponovo sa nama da zivite.

Po svemu sudeci to nije nemoguce, cak se cini da dan povratka nije daleko.

 

 

Home | Tekstovi | Privacy Policy | Contact Us | © 2002-2004, Sredacka Zupa Ltd.